Volim život, volim svetlo

Ali joj je život u zrelijim godinama, koje su za žene posebno osetljive, doneo mnogo stresa, te je doživela infarkt i to pre šezdesete godine. Kako je rehabilitacija u blizini tada bila ograničena zbog korona mera, odlučila je da dodatno sama brine o svom zdravlju – učestvovala je u samoplaćenom programu rehabilitacije za koronarne bolesnike u Termama Šmarješke Toplice.

Moje sećanje na dan infarkta povezano je sa velikom zahvalnošću medicinskom osoblju, zahvalnošću što sam još živa. Kada me je ekipa hitne pomoći na nosilima iznela iz kuće u vozilo hitne pomoći i zatvorila vrata, pomislila sam da neću dočekati ni svoj šezdeseti rođendan. Dirnule su me suze moje ćerke kada se opraštala od mene. Iz rodnog Šentjura odvezli su me u UKC Maribor. Tamo me je dočekao lekarski tim, obavili su potrebne preglede i ugradili mi stentove. Tim je bio profesionalan, ljubazan i saosećajan. Nakon zahvata prevezli su me na odeljenje intenzivne nege. Tokom noći doživela sam još jedan infarkt, a sledećeg dana su me hitna pomoć i lekar prevezli u Opštu bolnicu Celje.

Dobro se sećam da sam već tri dana pre infarkta osećala umereno stezanje u grudima pri hodanju uzbrdo, kao i osećaj pritiska u nogama iznad članaka dok sam stajala. Na dan infarkta, 20. juna 2020. godine, u kasnim popodnevnim satima čistila sam kokošinjac naših osam kokošaka. Lice mi je bilo neobično toplo i bila sam prilično razdražljiva. Nakon sat i po rada osetila sam jak pritisak između grudi, poput pritiska tereta od sto pedeset kilograma, koji nije popuštao. Otišla sam u kupatilo. U ogledalu sam primetila da mi je lice potpuno bledo. Pozvala sam ćerku i rekla joj da odmah pozove lekara jer nešto ozbiljno nije u redu sa mojim zdravljem. Legla sam. Vrlo brzo su došli lekar i medicinska sestra, prepoznali da se radi o infarktu i pozvali hitnu pomoć Opšte bolnice Celje.

Još od tridesete godine osećala sam — ne umem da objasnim kako — da je srce slaba tačka mog zdravlja. Zato sam veliku pažnju posvećivala preventivnim pregledima i zdravom načinu života. Vrednosti holesterola i pritiska kod mene su do pedeset pete godine bile u granicama normale, a zatim su postale granične. Ipak, lekari mi tada još nisu propisali terapiju. U mom životu bilo je mnogo opterećenja i stresa — posebno stresna je bila 2017. godina, kada se moj unuk rodio prerano, a suprugu je dijagnostikovan rak pankreasa. Moj suprug je preminuo u februaru 2018. godine od posledica bolesti.

Sa majčine strane porodica je opterećena kardiovaskularnim bolestima — stariji brat je preminuo u pedeset petoj godini od infarkta, najstarijem bratu su u istoj dobi ugrađeni bajpasi, a ja sam doživela infarkt u pedeset devetoj godini. Veoma želim da najmlađi brat ne oboli od bolesti srca i krvnih sudova.

Četiri meseca bila sam na bolovanju. U tom periodu sam se odmarala, redovno šetala i razmišljala kako dalje da živim, šta mi je najvažnije, čemu da dam prednost i koliko životnih ciljeva još mogu da ostvarim. Bilo je teško. Ponekad sam bila tužna.

Nakon infarkta lekar mi je propisao rehabilitaciju u bolnici u Celju, ali se tada zbog mera za sprečavanje širenja COVID-19 nije sprovodila. Na rehabilitaciju u Celju pozvali su me tek u septembru 2021. godine, a završila sam je u februaru 2022. godine.

U porodici su moje obaveze odmah sa velikim razumevanjem preuzeli ćerka i zet, a ćerka i sin su mi rekli da su veoma srećni što me još imaju i da im je jedina želja da i dalje imaju majku.

Podršku i razumevanje tokom bolovanja dobila sam i od poslodavca, gradonačelnika magistra Marka Diacija. Vodim biblioteku i Ipavčev kulturni centar u Šentjuru. Zahvalna sam mu na tome. Moji zadaci su bili raspoređeni među koleginicama, što ih je dodatno opteretilo pored njihovog redovnog posla, ali su to prihvatile sa razumevanjem. Zahvalna sam im što su obavljale moj posao tokom mog odsustva.

Ne opterećujem se brigom šta će biti ako ne budem mogla da se snađem. Naš život je kratko putovanje. Naš put nastavljaju naši potomci. Moja ćerka i sin su zbrinuti, imaju svoje porodice. Dobro se slažemo. Veoma težim dobrim odnosima među nama, zajedništvu, miru i razgovoru. Živim u istoj kući sa porodicom moje ćerke, pa ne poznajem samoću.

Nakon infarkta prisutan je strah od ponavljanja ili smrti. Sve što je živo je prolazno, i ja sam deo te prolaznosti. Oslonac i osećaj svetlosti daje mi duhovnost. Volim život.

I pre infarkta sam vodila računa o zdravom načinu života — kretanju, telesnoj težini, odmoru i druženju sa prijateljima. Nakon infarkta još više ograničavam unos masti, slatkiša i mlečnih proizvoda. Jedem više voća, povrća i ribe. Redovno šetam, najmanje 30 minuta dnevno. Koliko je moguće, izbegavam tugu, ljutnju, svađe i stres. USPORILA SAM RITAM SVOG ŽIVOTA. Pratim savet kolege: odmor, čak i aktivni, jedini je lek koji ne škodi, čak i ako se uzima u neograničenim količinama!

Ove godine sam na internetu videla da se tamo organizuje rehabilitacija i za radno aktivne koronarne bolesnike. Pozvala sam prijateljicu i ona je rado prihvatila moj poziv. Sviđaju mi se grupne nordijske šetnje, predavanja, druženja i razmena iskustava. Posebno su me nasmejali učesnici iz Ilirske Bistrice.

Sa prijateljicom sam bila oduševljena lepotom Dolenjske i kulturnim nasleđem — posetile smo galeriju u Kostanjevici na Krki i dvorce Otočec i Struga. Nažalost, zbog virusne infekcije nisam uspela da obavim sve preglede, ali ću se sigurno ponovo vratiti.

Volela bih da učestvujem svake godine — zbog pregleda kod kardiologa, poboljšanja kondicije i razmene iskustava. Prijatna atmosfera i priroda su dodatni plus.

Učlaniću se u januaru. Nadam se da će me primiti. Do sada nisam uspevala da uskladim obaveze.

Dok smo zdravi, imamo mnogo želja. Kada se razbolimo, imamo samo jednu — da ponovo budemo zdravi. Čitaocima želim zdravlje, radost i svetlost u životu. Usporimo tempo!